Crveni Krst Beograd

FACE – Italija

Godina dešavanja:
2006

… Toplo julsko veče polako se spuštalo nad Asisijem, veče kao i svako drugo, rekao bi slučajni prolaznik kroz ovaj gradić, najveću turističku atrakciju regije Umbrija u centralnoj Italiji. Ipak, u vazduhu se osećala napetost, a sladunjav miris vina i čokolade dobijao je sasvim drugu konotaciju.

TAK_FACE_Italija_03

Na trećem spratu katedrale, u sobi u uglu stajao sam i polako iz futrole vadio odelo sa srpskom trobojkom na reveru. Posle dve godine koje su u mom kratkom životu ostavile neizbrisiv trag, dve teške godine koje sam proveo sa ljudima koji su u mom i životu svih nas koji smo sa njima radili  predstavljali mnogo više od članova Državne reprezentacije, došao je i trenutak da saznamo da li je sve bilo uzalud, da li smo u Donkihotovskom stilu samo pokušavali da se borimo sa vetrenjačama i da li su tvrdnje svih onih koji su pre nas ovde bili istinite, a koji su nam govorili da se Evropsko prvenstvo ne može osvojiti.

Galama i žamor koji su jako karakteristični za naš tim prenuo me je iz razmišljanja, pogledao sam na sat i video da kasnimo. Užurbano sam se okrenuo poslednji put ka ogledalu, duboko uzdahnuo i okrenuo ključ u bravi.
Nisam želeo da vide moju strepnju, da pročitaju da taj instruktor čeličnih živaca i uvek hladne glave, kako su me svi oni videli, ipak ponekad pokazuje svoje slabosti. Kroz glavu mi je proletela 2002. jul mesec i Nemačka.Svetsko prvenstvo omladine Crvenoh krsta a ja u poziciji u kojoj su se sada nalazili oni. Mi nismo imali instruktora i nismo strepeli, jer se od nas ništa nije ni očekivalo, zato smo i pobedili.

TAK_FACE_Italija_04 TAK_FACE_Italija_09

Teško je nositi breme jedne takve obaveze, gde svi očekuju da ovaj tim kao ni jedan pre njega ostvari najbolji rezultat, a kada na sve to imaš samo 18 godina teret je još veći.
Ubacio sam metalni novčić u mašinu za cigarete i ona ga je progutala. Dobro, pomislio sam, neka se svi maleri završe sada, pre proglašenja, a u prehodnih godinu dana bilo ih je mnogo. Problemi sa diplomskim ispitima, vizama, zdravstvenim stanjem, zatvaranjem finanskijskog pula, sve je to izgledalo sada tako daleko iza nas.
I taj put za Norvešku, ludo provedena noć u Londonu i iznad svega prihvatanje činjenice da naš tim nije nepobediv, u momentim kada su nam Norveški instruktori zadavali, za nas tada, nerešive probleme i supozicije. Ubacio sam još jedan novčić a u maloj metalnoj činijici našle su se dve paklice.

Kao što je rekao jedan od naših instruktora: «Ako želiš nešto da dobiješ, moraš prvo i da daš». Simboliku sam pronalazio u svemu, i nadao se da su baš ti znakovi pored puta pravi pokazatelji da će se večeras sve dobro završiti. Bili smo kompletni, na Tubijevom licu video sam isto ono što sam duboko u sebi osećao. Kiseli, izveštačeni osmeh bio je pokazatelj da se u njemu, kao u ostalom i u svima nama, stvara jedna jeza koja ledi krv i bora kožu pri samoj pomisli na ishod večerašnjeg preoglašenja rezultata.

Vožnja malim autobusom kroz Asisi pa sve do centralnog mesta u Santa Mariji, gde je proglašenje i trebalo da se održi trajala je, kako mi se činilo, satima. Bilo mi je lakše da ne mislim na ishod već da ukratko rezimiram šta se sve izdešavalo i na osnovu toga zaključim «imamo li ga ili ne…»

TAK_FACE_Italija_10 TAK_FACE_Italija_13

Paklen je bio taj 17. jun. U jutarnjem programu televizije RAI prognozirali su 40 stepeni. «Divno», promumlao sam sam za sebe, pakujući opremu za takmičenje. Jutro je tek svanulo, a ekipa u kombinezonima i sa opremom na leđima krenula je ka prvom takmičarskom poligonu. Bili su smireni, nasmejani, kao da su krenuli na pripreme u našu Bogovađu. Bez trunke nervoze, jeli su kroasane i pričali o Svetskom prvenstvu o fudbalu, kao da je u tom momentu to jedino što se događalo oko nas.

Onda su pristigli i navijači, doktor sa kamerom vidno zadihan i svi oni ljudi koji su koliko i mi želeli i verovali da će ta 2006. godina ostati upisana zlatnim slovima u istoriji Crvenog krsta Srbije i naše nove Države.

Počelo je. Bio sam prilično zabrinut kad sam video da je prvi poligon na zatvorenom prostoru. Tu smo bili nešto slabiji nego napolju, no šta je tu je, pomislio sam i ušao za ekipom u amfiteatar gde se scena odigravala. Prvi kontakt sa sudijama bio mi je najvažniji. Da se ne uspaniče, možda nisu dovoljno spavali, možda zaborave nešto, mislio sam. To se nije dogodilo a ja sam polako počeo da shvatam sa kakvom sam ekipom imao čast da radim poslednjih nekoliko godina.

Poligoni su se ređali, povrede ostajale iza nas. Skejteri, nesreća u zgradi, saobraćajka, gradilište, zemljotres, KPR… Malo po malo naš fond bodova se punio, ekipa bivala sve zadovoljnija a doktor i ja zbunjeniji činjenicom da na 40 stepeni, obučeni u kombinezone, prsluke i sa šlemovima na glavi oni imaju neverovatnu snagu koja im jednostavno neda da se zaustave. Gledali smo se i smeškali za vreme poligona koje su oni redom gazili kao da je u pitanju Opštinsko takmičenje u jednoj od Beogradskih opština.

Veliki zvonik na katedrali Tome Akvinskog označio je 19:00 časova. Podigao sam pogled prema vodiču koja je samo uspela da izgovori «End», i sela da trotoar na Piazza de Citadela, mestu odakle je naš pohod i krenuo.
Bili su zadovoljni, bio sam i ja. Setio sam se svoje poslednje rečenice pred polazak u Italiju kada sam im rekao:» Onog momenta kad se takmičenje završi, a vi shvatite da ste uradili sve što ste  mogli i znali, vi ste za mene Evropski prvaci». Tako je i bilo, ova ekipa u ovom momentu nije mogla više.

Škripa kočnica i lagani poklon, označile su da smo stigli na mesto proglašenja. Sklonio sam zastor velikog belog šatora i u momentu zastao. Italija, ta kolevka Evropskog dizajna, ponovo je položila ispit. Običan šator pretvoren je u otmenu salu za ceremonije. Velika bina, orkestar koji svira uživo, pregršt boja sa reflektora i okolnih pomoćnih svetala odavao je utisak početka jednog NBA spektakla ili premijere visokobudžetnog Holivudskog filma.
Seli smo na klupe na ivici šatora, kao da smo želeli da ukoliko se desi nešto ružno prvi napustimo mesto dešavanja i što pre krenemo za Beograd.
Nikada neću zaboraviti tih sat i četrdeset pet minuta ceremonije proglašenja i taj prizor gde na jednom mestu tik do vas sedi ceo kontinent. Mesto koje naša mala zemlja godinama pokušava da dostigne. «Gospodo, mi smo stigli », pomislio sam.
Prvi deo bio je najteži, jer čitao se plasman od 28 do 12 mesta unazad. Debakl  bi za mene bio previše…
Kod 12 mesta začuo sam glasno «Yes!» koje se Zdravku i Ani nesvesno omaklo, jer oni znaju kako boli takav rezultat, a takmičenje u Austriji bilo je pre samo dve godine.
U ovom krugu nije nas bilo… «Hvala gospodo sudije», pomislio sam, «Najgore je prošlo», ili mi se samo tako činilo. Neverovatno je koliko čovek u momentima kada više ništa ne može da promeni ima najveću tremu. Tako je bilo i u školi.Čekajući rezultate pismenih zadataka uvek sam najveću tremu imao na kraju, kad profesori treba da nam podele radove, umesto na početku kada tu ocenu i zaslužujem.

Doktorka Luiza Monti, koja je poginula u mirovnoj misiji u Iraku, imala je čast da se nagrada sa njenim imenom dodeli ekipi koja je prema markirantima imala najljubazniji odnos.» Third place in Luisa Monti award, goes to ….. Serbia ». Kao opareni ustali smo sa klupe. Ne razumevši šta se dogodilo Zdravko je mrzovoljno mahao zastavom, a nama je bilo potrebno desetak minuta da objasnimo tom sjajnom poznavaocu Engleskog jezika da ovo nije glavna kategorija, već samo želja da se ovoj doktorki oda počast za sve što je učinila. Slična je situacija bila i kod naših navijača. Na displeju njihovih mobilnih telefona već se ocrtalo +381, želeći da baš oni jave radosnu vest – da smo treći. «Ne gospodo, pomislio sam mi smo tek sada počeli». Mali žuti pehar ukrasio je sto naše delegacije.
Na bini stajali su oni – Irci. Četiri puta prvaci Evrope, pet puta vicešampioni, prošle godine drugi, sledeće godine domaćini. Stajali su bini i preuzimali pehar za osvojeno prvo mesto u kategoriji Luisa Monti.
Na glas smo pokušavali da se setimo koje četiri reprezentacije su ostale neprozvane. Španci, Jermenija, mi i ti famozni Irci koji kod čoveka izazivaju strahopoštovanje samom pojavom, zbog godina, uniforme i pre svega tradicije.

TAK_FACE_Italija_02 TAK_FACE_Italija_07

Spiker je uzeo papire i krenuo da čita ime četvrtoplasirane ekipe. Gledao sam u pod i želeo, tako jako želeo da ne čujem ime moje države… nek je medalja pa makar i bronzana… Španci! Dobro je, medalja je naša. Mobilni telefoni nisu prestajali da zvone, poruke su stizale u neograničenom broju. Kada sam saznao da su se u maloj kući Crvenog krsta Palilula, ispod Pančevačkog mosta skupili svi oni koji su predhodnih godina bili sa nama i da u tišini gledaju u svoje telefone čekajući ishod hladan znoj oblio mi je i čelo i dlanove. Kroz dim cigarete i žamor naših komšija začuo se promukli glas spikera. Ambicije su naravno rasle. Treće mesto već imamo, u Švajcarskoj se naša zastava našla na tom postolju, kako bi bilo lepo da baš mi ostarimo najveći uspeh… Zemlja koja je sve fascinirala u Austriji, još jednom je pokazala da je postala velesila u prvoj pomoći, treće mesto otišlo je u Jermeniju.

Kako pronaći reči da vam opišem tadašnje stanje u glavama naše ekipe? Pogledao sam ispod stola i video da se naše četiri gracije sa savijenim prstima drže za klupu a petama u ritmu ratničkog plesa lupaju po brodskom podu šatora.
Sa moje leve strane video sam narandžasto belo zelenu zastavu, kapitena Irske reprezentacije koji je kao kip stajao ispred svog tima i delegaciju četvorostrukih Evropskih prvaka kako sa osmehom u uglu usana polako i neprimetno čestitaju međusobno pobedu.» Drugi, pa i nije tako loše, veliki uspeh, šta više najveći do sada» Tubi se češkao po glavi, šef mrzovoljno vrteo izgorelu cigaru među prstima,a ekipa se polako dizala a onaj čuveni spiker prišao je mikrofonu i najvaio:» Dugo smo čekali ovaj trenutak, molim ekipe Irske i Srbije da dođu na binu kako bi proglasili pobednika». To je to, ulazimo u istoriju kao najbolje plasirana ekipa od davne 1993 kada su naši timovi i počeli da se takmiče. Po starom dobrom Beogradskom običaju, u maniru najvećih šmekera sa kaldrme poređali smo se jedan iza drugog i čekali Irce, te famozne nepobedive Irce, kako bi im pružili ruku i ispratili ih do bine gde je trebalo da primimo nagrade. Srpska i Irska zastava polako su krenule jedna pored druge, ka oltaru gde će pobedniku biti odata najveća počast i biti predat prelazni pehar pobednika Evropskog prvenstva. Sa zvučnika se začula grupa Queen i čuvena «We are the champions…». Tih momenata sećam se kao kroz maglu. Napravili smo nekoliko koraka, i spiker je izgovorio:» Drugo mesto sa 2808 bodova na devetnaestom Evropskom prvenstvu u prvoj pomoći osvojila je reprezentacija… IRSKE». Ruka oko mog vrata, tlo koje se polako gubi pod mojim nogama, svet koji vrtoglavo počinje da se okreće oko mene i jedna jedina misao…. Imamo ga.
Da, imamo ga, sada je naš i biće tu do naredne godine, a ovaj drugi i ceo život. Kako izgleda pitate me? Malo je težak, oko 10 kilograma na poslednjem merenju, ali za mene je najlepši, i ništa lepše od njega nema u toj prostoriji koja pamti noviju istoriju Crvenog krsta Palilule i u kojoj se trenutno nalazi 27 trofeja. On će zauvek ostati tu, da podseća buduće generacije da su njihovi drugovi i predhodnici prvi koji su Srbiji doneli zlatnu medalju a Crvenom krstu Srbije dokaz da je strategija i put kojim ovo Nacionalno društvo ide jedini pravi i ispravan.
Verovatno će se taj prelazni pehar još neki put vratiti u našu zemlju, u stvari nadam se da više nikad odavde i neće otići ali ostaće sećanje na jednu generaciju koja je pokazala da se srcem osvajaju sve, pa čak i one unapred izgubljene bitke.

Kviz o Crvenom krstu